У ранијим годинама био сам слабуњав и мајка је пазила на мене да не би што хладно попио, а како сам слабо и јео увијек је покушавала да ми нешто стави у уста. Бојећи се за мене мајка ме је, ненавикла и на овакве прилике посебно пазила у Могорићу. Баба, којој се оваква брига није допадала као ни мени знала би ми криомице дати да попијем воде из пећине испод куће корећи мајку: „Ма пушти дијете, дај да се напије!“ А јело је било посебна прича. Моја тетка, свега неколико година старија од мене знала је чекати да и њој сестра нешто удијели, али није имала среће. Како сам невољко јео знала је зграбити у жлицу и приносити ју Нади говорећи:“На Надо, на Надо!“ А када би Нада отворила уста да поједе мајка би окренула жлицу према мени. То Нада није никад заборавила.
Испод куће,у подножју стијене на којој је дједова кућа је пећина у коју се улази у дубоки процјеп каменим степеницама које су обзидане зидовима. То је пећина Ђаковића, највећи извор воде у Могорићу која у јесен и зиму силовито избије из подземља потопивши степенице да би се сјурила у корито потока и наставила пут према Јадови. Било ми је стравично силазити степеницама, још и сад осјећам хладноћу и влагу што су се приближавањем води хватали за кости и изазивали дрхтање тијела. У сушно љетно доба вода се знала повући дубље у пећину, па је у сунчаном љетном дану очима требало да се привикну, али са дањег свјетла нисам улазио даље и дубље осјећајући неки нејасан страх од непознатог што би ме доље могло дочекати.
Скромни дједов ручак данас је тешко наћи. Од јањета са ражња, круха са огњишта, сира шкрипавца, басе и љутике. Све је било домаће и плијенило је изгледом и мирисом очи и осјетила. Дјед би се бринуо да нам ништа не недостаје и да су најбољи комади меса пред нама, уживајући од срца у нашем јелу и искрено се кајао да ова гозба није равна градској. Е, мој дједе! Топлину и љубав твоју и бакину, присност те куће и сјећање на те дане и данас у мени изазива носталгију и жељу да се вратим у то вријеме јер тек данас схваћам бескрајну несебичност којом сте нас даривали.
Сунце је већ полако губило свој сјај и снагу када смо се враћали, пуног срца и испраћени са сузама које су се баби и мајци уз тужан осмијех слијевале низ образе. И махање руком тетки, ујака и дјеце и стари дјед Миле погурен и ослоњен на штап, дјед Пекан, остали су за нама тужни и потиштени, надајући се, као и ми, да ћемо се видјети опет нагодину.
Враћајући се у Вребац знали смо да прилази крај вребачког љета. Још неколико купања на Јадови, одлазака у сеоске посјете, лежања у хладу јасенова са Душком и Миланом и дошло је вријеме за повратак. Поздравили смо се са бабом и теткама, утрпали у кола и кренули пут Госпића на влак. Одлазећи упијао сам посљедње вребачке слике док на крају и Стражбеница није нестала са обзора. У даљини видјели су се само пропланци Лисине, посљедњи знамен вребачког љета. Стигао је и влак, поздравили смо се са дједом и кренули натраг.
Жељко Наранчић