У неколико наставака бит ће објављена моја сјећања из раних 1960-тих година о боравку у Врепцу на дједовом имању. Приче су прије 13 година написане за моје унуке, да их подсјете на живот у Врепцу у протеклим временима, онако, субјективно, како сам их доживио, а ово је њихова прва јавна објава.
Вјерујем да ће се многи пронаћи у овим причама.
…………………………………
Откад памтим себе волим Лику. То је увијек била љубав без увјета, љубав пуна топлине према крају који ми се као малом чинио далеко и некако нестварно. Увијек кад бих помислио на Лику осјетио сам топлину, а срце и душа ми се испуњавала милином и срећом коју нисам знао објаснити. Све је мени у Лици било лијепо и непоновљиво. Волио сам све, и све ми је било мило и блиско. Волио сам дрвеће, ливаде, па и трновито грмље, цвијеће у пољу, погледе у даљину. Волио сам и осјећао мирисе Лике, мирис земље, росе, мирис села. Свему томе печат је дао Велебит. Велика, сура планина којој се не види краја, у блиској даљини, будила је поштовање и осјећао сам се мален пред њом.Тамне стрме литице, обрасле чворнатим дрвећем, дјеловале су тајанствено и упозоравајуће. Подижући поглед на планину истичу се големе, голе стијене, сурове и одбојне, којима је тек сунце, на којем су се прелијевале, давало изглед величанствености: То је била Лика коју памтим! Село у пољу, куће окружене шљивама и јасењем, мирис оваца и звоњава крава, широка и пространа поља, ријека, пуно дјеце и изнад свега Велебит. Тек данас видим колико сам обиљежен Ликом и иако већ носим доста година, често ми сјећање на вољени крај овако, из чистог мира, измами сузу у оку.
Волим Лику. Волим и сјећања која ме вежу за драги крај. Али, не знам има ли љепших сјећања и љепших ишчекивања од тренутка кад се знало да путујемо у Лику. Сјећања су навирала, нестрпљење је расло. Тренутак одласка се није могао дочекати. А требало се и припремити. Што ће се носити? Што ће се радити? Да се неће нешто заборавити! Сваки дан тих десетак дана до одласка био је пун узбуђења. Путује се!
Љето. Годишњи одмор.
Путовало се влаком. Далек је то пут. И дуго се путује. Било је важно знати када влак полази. Зато сам неколико дана прије поласка са оцем одлазио на жељезничку станицу.Требало је све провјерити и одлучити се са којим влаком ћемо путовати. А пут је трајао скоро цијелу ноћ. Путовати влаком било је као пустоловина. Отац је купио карте, али са станице се није ишло док нисмо испратили барем један влак.
Сада је пут био сигуран. Дакле, путује се. Поновно се прегледавала већ напола спремљена пртљага да се нешто не заборави, а игра са друштвом у дворишту некако се занемаривала. Није се више имало времена, све игре су блиједиле пред очекиваним догађајем и остављане за повратак који је био далек и помало нестваран. А било је и важно мислити о томе. Као да ће то размишљање запрљати тако лијепу слику која је створена у мојим мислима и очима.
Са таквим сликама одлазило се на спавање, али сан није долазио на очи. Мисао да ће сутра дан одласка бити ближи, узбуђивао ме и није дао очима да се склопе. Превртао сам се у кревету покушавајући заспати, али размишљања о ономе што ме чека, о играма, о обиласку драгих мјеста, о свим оним тајнама које чини боравак на селу и које треба открити, о свему што је још остало неистражено од прошлог љета, нису помагала. Ипак, умор је учинио своје и очи су се коначно склопиле.
Освануло је и посљедње јутро. Сунчано. Сунце је већ било високо на небу и својим зракама позивало је на устајање. Тек тада постадох свјестан да ћемо се данас спремати.
Срце ми је заиграло од наглог узбуђења, вал топлине прострујао ми је кроз образе. Ваљда се никад нисам брже обукао. Из кухиње се већ осјећао онај угодни мирис похане пилетине коју је мајка спремала за пут. Ето, данас се иде. Још само треба припремити преостале ствари, договорити са сусједима што ће и како припазити.Ваљда никад нисам био послушнији, ништа ми није било тешко, за све сам имао вољу.
Али, опет, никако да се крене. Дан је био дугачак, љетни дан, а влак је полазио навечер. Пут до Лике трајао је десетак сати и ваљало је стићи у Госпић ујутро. У влаку се може и одспавати, а на станици ујутро чекати ће нас дјед Божо са колима .
Коначно смо узели ствари, закључали иза себе и кренули на жељезничку станицу. Кофери у руке, а пут под ноге, па полако путем до два километра удаљене станице. Али ништа није било тешко. Није се ходало, летило се, и корак по корак, ево нас. Још само да дође влак. Па ако и касни, што није била ријеткост. Упирао сам очи у таму, одакле би влак требао доћи, шетао сам нестрпљиво по перону, али није помагало. Тек, наједном у даљини на прузи се појавило свјетло. Ево га, влак! Звук и још два свјетла појавили су се мало касније. Влак је улазио у станицу. Парњача. Оно, прво свјетло високо на локомотиви изгледало је застрашујуће. Као киклопово око. Локомотиву је обавио дим који је хукао из великог димњака уз пиштеће звукове паре која је излазила однекуда као из уста страшног змаја. Цвилећи, влак је стао. На низу освјетљених вагона почела су се отварати врата и прозори. Мало је људи излазило, али је зато знатижељника на прозорима било доста.
Кондуктер је викнуо „Јастребарско“ Ушли смо у влак. Још нисмо ни пронашли слободан купе, а влак је кренуо. Чуо се најприје оштар звиждук локомотиве, затварање врата вагона, те полагано, тешко кретање праћено оштрим звуковима: ху…ху…ху…, а затим све брже и брже док се није чуо једнолични ритам прескакања котача по трачницама, дум…дум…дум…
Ушли смо у купе и размјестили кофере и осталу пртљагу по полицама изнад сједала. Одмах сам се привукао прозору и прислонио нос уз стакло гледајући задња свјетла станице која је остајала у мраку. Ускоро смо оставили и посљедња свјетла и утонули у мрак који је снажна локомотива резала возећи нас у Лику и испуштајући пламене искре које су блискале у звјезданој ноћи као кријеснице.
Одједном сам осјетио силну глад. Било је вријеме за другу вечеру. Мајка је извадила спремљену храну. Било је ту осим похане пилетине и сендвича, колача и сокова.
Права гозба. Има ли што љепше од вечере у јурећем влаку који нас вози у Лику?
Станице су пролазиле. Једна, друга, трећа… Понегдје би стали и чекали да се мимоиђемо са другим влаком. Та су чекања била мучна. Иде ли? Кад ће доћи тај влак? Ипак,у неко би доба кренули даље. Све до Оштарија.Ту се обично пресједало или чекала замјена локомотива. Знала је проћи читава вјечност до поновног поласка. Кад би кренули био бих већ на измаку снага. Узбуђење и умор би ме свладали и заспао би на крилу мајке, успаван једноличним клопарањм влака дум…дум…дум…
Рано ујутро би ме пробудили кад би дошли до Врховина. Никад нисам желио пропустити поглед из влака на долину Гацке. Призор величанствен и нестваран. У долини праменови магле и обрађена поља кроз које завијајући и полако тече ријека Гацка. За тај поглед вриједило је рано устати. Осјетио сам се испуњен љепотом призора гледајући и упијајући све што сам могао знајући да ће влак брзо замакнути за брда, а нову прилику треба чекати до идуће године. И данас кад пролазим кроз долину Гацке погледам ју са планинских цеста, сјетим се носталгије коју сам осјећао кад ми је измакао поглед на тај рајски врт.
Приближавао се Госпић у коме силазимо. Иако је рано, обично смо долазилиоко шест сати ујутро, сунце је већ добро изашло. Бројим задње тренутке у влаку и обузима ме ново узбуђење. Дјед нас чека са колима на жељезничкој станици. Посљедњи завој и улазимо у станицу. Памтим стари силос за жито који је сигуран знак да смо стигли. Локомотива је засвирала, пара је обавила влак и зачуло се кочење. Влак је почео успоравати, чуло се цвилење кочница и – стали смо. Погледах кроз прозор. Дјед, Жуја и кола чекали су нас.
Искрцали смо се и пришли дједу да се поздравимо. “Како си ми нарастао, момчино“ чудио се дјед као и сваке године. Био је јак човјек, цијењен у селу, али који се није пуно бавио дјецом, осим ако није нашао прилику за неку шалу, стога је у том његовом чуђењу било све.
Потрпали смо се у кола и кренули у Вребац. Било се је угодно возити сједећи на шареници и покривен биљцем, јер је то ипак Лика и јутра су прохладна.
Упијао сам крајолик толико различит и необичан, суров, тврд и каменит према оном у којем сам живио и којег сам добро познавао. Ипак, увијек сам налазио да је овдје љепше,осјећао сам се стопљен са њим. Једино је Велебит, који се овдје готово може дотакнути руком давао озбиљност и на неки дјетињи начин потицао страх од своје неприступачности и величине.
Жуја је полако касала. Није нам се журило. Увијек обична путања; како се живи, што има новога, тко је умро од познатих, коме се родило дијете, каква је година, да ли је родило…
Пут је полако остајао иза нас. Пролазимо кроз села, Билај, Барлете, прелазимо Јадову која на овом мјесту још има нешто воде.
Ријека својим изгледом буди моје занимање. Чиста и бистра, са каменим громадама које вире из воде, стрмим и каменитим обалама и обрасла шашом у који се још заплиће јутарња магла, примамљује и одише тајанственошћу. Стари дрвени мост није високо изнад воде и у дубини се могу видјети јата риба како мирно пливају не обазирући ремете јутарњи мир.
На овом мјесту, једне зимске године, дједа је Жуја, уплашена нечим, са колима повукла мимо моста и дјед се нехотице окупао. Све је ипак добро прошло, али ето, дједа је тада изненадила њена плаха нарав. Возимо се даље и долазимо до првих вребачких кућа. Пролазимо преко потока Туњевца чије корито је у ово доба године без воде. Настављамо даље путем, ево нас и код потока Наранчића сухог и безводног, у даљини се види вребачка школа тада пуна ђака, пролазимо уз главну штерну, окрећемо испод Градине и ево нас на задњем успону. Жуја је живнула. Лагано убрза спуштајући се са брдашца и окреће лијево у први пут. Каса весело и лагано и ето нас у дворишту. Стигли смо. Баба Кока излази из куће, поздрављамо се. И она ме гледа и чуди се : Виде га колико је нарастао“. Гледам око себе. Све је ту. Кућа и штала покривене сламом, сјеник, трап, гумно на дворишту. Кокоши на дворишту, краве на пољу, ћено везан поздравља нас лавежом. У комшилуку се чују Душко и Милан, моје љетно друштво. Пустоловина може почети.
Жељко Наранчић