Никад више наког неба нити звијезда да трепере
Ни Мјесеца дасе нако по зениту своме вере.
Никад више наког југа с Наслоништа да нам пири,
Нити буре са сјевера преко Поља да га смири
Утихнула дјечја граја,вриска цика омладинска
Котарина пуста оста самоћа је празну стиска.
Мишеви се забринули спопале их мрачне мисли
Јар сјеваћа празна торба оклину већ дуго виси
Нема више домаћина исчезнула црна мачка
Што им вриједи та слобода, гладна јадна наопачка
А бујад је сад безбрижна у мравуљак неће стићи
Неће бити запишана нити ће јој ико прићи
Ој међеде горски царе нема теби побратима
У рвању теби равног, нема кршног Личанина
Са каменом отиша је у равницу ђе га нема
Да га мине жеља пуста бацајућ га са рамена
Отишла је пјесма личка у грудима њених цура
Отишле су са момцима да оките звук тамбура
Лијепе , миле, витке, вриједне румене, поносне, и чедне
Исплетоше вјенац славе у висине непрегледне.
Остадоше љепотице Лика Гацка и Крбава
Да ошину сваког оног косе дрзне заборава
Кад исчезну рушевине а шикара отме стазе
Сјећање их оживљава у мислима да се пазе
Све што волим и што имам дошло је из родног краја
И опанак што га чувам све са блатом Завичаја
(Пренесено са Facebook странице: Вребац, Павловац, Могорић)
Милан Љубојевић