Прошле су године, и тешке и суморне. Године 1996. поновно сам, након осам година прилазио Врепцу мислећи што ћу затећи пролазећи у мислима вребачким крајем. Дошао сам до школе, оронуле и оскрнављене вандализмом и временом крај које стоје полицијска кола и два полицајца и проматрају ме, пролазим уз Градину и улазим у двориште. Крв ми навре у образе видјевши оронулу дједову кућу, разбијене прозоре и дијелом отворена врата придржана жицом. Двориште у шикари кроз коју ни лисица не би могла проћи. Штала нахерена и јадна, сјеник отворен. Обузе ме грч, осврнем се још једном око себе и уђох у кућу. Разбацане ствари по поду, отворени и избачени ормари, распарани мадраци, преваљен намјештај. Пронађох дједову и бабину слику читаву, узех ју са још неким оквиром пуним слика и изађох. Вани – полиција. „Молимо ваше документе. Тко сте ви и што радите овдје?“ Успио сам се суздржати и то је једино добро.
Десетак година касније, точније 2008. године, брат и ја смо почели обнову.
Радо и често долазим у Вребац и волио бих да и ви, моји унуци то наставите и да у Врепцу нађете осјећај припадности и присности, мира и опуштености и уживања у заједничком братском дружењу. Сјетите се Врепца и живите с њим и кад вам буде најтеже дођите тамо да нађете нову животну снагу и смирење. Али не заборавите и Могорић. Не заборавите, ту су наши коријени, ту припадате.
Од брежуљка прије моста на Туњевцу, преко Рудежа до Вребачке стазе и Тавана до планинских ливада Велике Лисине, па спуштајући се преко Чардака са којег пуца поглед на Крбавско и Личко поље до Вребачких магарица изнад Стражбенице до дубоке и снажне Граовчеве пећине, па на Радловац испод Завођа уз Радловачки мост и узводно уз Јадову све до Селишта па Кораћевим мостом до Павловца Вребачког, на Ћелемије, па Јадовом преко Рашновца све до Барлета….. И Јадова која оплакује и дијели, и Туњевачка и Ракића пећина, и Стражбеница и Школа и Дом и штерне и Градина са својим спомеником, гробом проте Богдановића и крст као спомен на вребачку душу – све је то Вребац.
А највредније су људи који га воле и који му се враћају.
Жељко Наранчић