Послије Берлинског конгереса 1868.г. постало је уобичајено да се говори о досељавању Славена на Балкански полуоток (Хелм, стари назив за Балкански полуоток, забрањен за кориштење 1809.г.) у 7. стољећу, а хисторија Срба изучава од династије Немањића и Св. Саве. Потичемо читаоце да разлоге потраже сами у јавно доступним и објављеним текстовима.
Међутим, било је аутора који се са тиме нису слагали. Данас су неки од најпознатијих Ђорђе Јанковић, Јован Деретић, Александар Шаргић, Александар Митић и други. Они су сматрали да су Славени аутохтони Балкански народ и дају за то низ аргумената. Један од љих је и српски календар који броји године од 5508.г. тј када се по предању десио велики потоп tako da danas po tom kalendaru brojimo 7531.g.. Овај календар се користио све до 19. вијека.
Претеча свих српских хисторичара ове оријентације неоспорно је био Милош С. Милојевић (Црна Бара 1840.г. – Београд 1897.г.)
Написао је низ дјела: Одломци историје Срба у српских – југославенских земаља у Турској и Аустрији; Песме и обичаји укупног народа српског; Путописи дела праве – Старе Србије; Наши манасгтири и калуђерство; Дечанска хрисовуље.
Овдје прилажемо дјело “Одломци историје Срба” издано у Београду 1872.г. у којем уз опће напомене о Србима, сеоби, обичајима становања и распрострањености даје и кронолошки попис српских владара од краља Свевлада (498 – 530.г.) па до Деспота Лазара II (1457 – 1558.г.), као и етнографски преглед Срба и српских (југославенских) земаља.