Посебно место у књижевном опусу Симе Матавуља заузима приповетка „Пилипенда“, једно од најпознатијих Матавуљевих дела. Она говори о сиромашном српском православном сељаку Пилипу Баклини из села Кричке у Петровом пољу. Радња је смештена у време када је у том крају почело унијаћење Срба. Зима је тешка, летина је била слаба и глад је завладала селом. Власт дели жито: католици га добијају на почек, док православци могу да га добију само ако пређу у унијатску веру. Пилипенда одбија да се одрекне своје вере, иако живи у великој беди са женом Јелом, старим магарцем Куријелом и неколико кокошака.
Извор: https://srbi.hr
Симо Матавуљ рођен је 12. септембра 1852. године у Шибенику. Након другог разреда шибенске гимназије одлази у манастир Крупа, гдје је његов стриц Серафим тада био игуман. Убрзо је напустио манастир и 1872. завршио учитељску школу у Задру. Потом је радио као учитељ у више далматинских села, а у Исламу Грчком код Задра, пријатељевао је с угледним Илијом Јанковићем, дједом књижевника Владана Деснице.
Симо Матавуљ
Матавуљ је прве књижевне радове објавио у задарском Народном листу. Осам година радио је као учитељ талијанског језика у Херцег Новом, а у вријеме Невесињског устанка 1875. био је добровољац у чети Миће Љубибратића, нешто касније и добровољац-болничар у руској болници у Никшићу. Због судјеловања у другом Бокељском устанку, аустријске власти протјерале су Матавуља који је пребјегао на Цетиње. У новинама на Цетињу је 1885. у наставцима почео објављивати роман Ускок.
Године 1889. преселио се у Београд, гдје је постао учитељ Ниже гимназије. Збирке приповијетки Са Јадрана и Из београдског живота објавио је 1892., када су штампани и његови романи Бакоња фра Брне и Ускок.
Написао је око седамдесет приповиједака и новела, махом објављених у засебним збиркама, као: Из Црне Горе и Приморја, Из приморског живота, Из београдског живота, Из разнијех крајева, С мора и с планине, Са Јадрана, Приморска обличја, Београдске приче, Живот и немирне душе. Његове најпознатије приповијетке су Пилипенда, која описује унијаћење Срба из Петровог поља у Далмацији и Поварета, коју многи сматрају за једну од најбољих психолошких новела овдашње књижевности.
Поред тога, Матавуљ је оставио и неколико свезака путописа, успомена и књижевних чланака. Написао је и двије драме: Завјет и На слави. Такођер је преводио дјела писана на страним језицима, најчешће француском. Превео је На води Гуyа де Маупассанта, Сан Емилеа Золе, Пучанин као властелин и Мизантроп од Молиереа.
У првим годинама 20. стољећа запослио се при Министарству вањских послова тадашње Краљевине Србије. Био је предсједник струковног удружења књижевника, а за редовног члана Српске краљевске академије изабран је почетком 1904. Преминуо је у Београду 20. фебруара 1908. године.
Извор: snv.hr