Сваке године, традиционално, код споменика на Градини обиљежава се Дан устанка села Врепца, Завођа и Павловца, на Илиндан, 2. аугуста.
На тај дан подсјетимо се на догађаје из 1941. године који су претходили народном устанку, а Комеморацијом и на страдања Врепчана, Завођана и Павловчана, бораца и цивила, њих 279, у Другом свјетском рату.
На догађаје тих првих ратних мјесеци 1941.г., подсјетит ћемо се по забиљеженим сјећањима Јована Његомира Јоце, Владимира Мандарића, Дане Поповића Данице, Николе Његомира Нине и Саве Тодорића Савице, објављених у монографији „Корени вековног трајања“ (стр. 172-201), а за потребе овог чланка кориштених изворно или прилагођено.
Напад на Југославију
Без објаве рата 6. априла 1941. године ваздушним нападом на Београд и више других југословенских градова, започела је фашистичка агресија на Југославији. Општа мобилизација је одвијана у току ратних дејстава и под врло тешким и крајње неповољним условима. Но, и поред тога, мобилизација бивше југословенске војске је успела изнад очекивања. Сви војници обвезници из Врепца, Завођа и Павловца одазвали су се на позив и стигли у своје јединице.
У краткотрајном априлском рату у јединицама бивше југословенске војске налазило се укупно 74 војника и подофицира из Врепца, Завођа и Павловца. После расула њихових јединица, већина наших мештана је кренула својим кућама, поневши собом оружје којим су били задужени: пушке, пиштоље, бомбе, муницију и другу војну опрему. Кућама се вратило укупно 53 војника и подофицира. Од тога из Врепца 17 војника и 10 подофицира, Завођа 11 војника и 4 подофицира и Павловца 8 војника и 3 подофицира.
За непуне две недеље априлског рата немачке и италијанске трупе заробиле су више од 6.000 официра и близу 400.000 војника и подофицира војске Краљевине Југославије. Само из наша три села у заробљеничким логорима од априла 1941. до маја 1945. године налазило се 37 војних лица, и то из Врепца 19, Завођа и Павловца 9 војника и подофицира. Међу заробљеним највише је било земљорадника 29, радника 2, трговца 2, војних службеника 1, подофицира 3 и један полицајац.
Још у току освајања југословенског простора, заједно са немачким и италијанским окупационим трупама у земљу је дошло више стотина усташа, који су се годинама налазили у емиграцији где су се школовали у фашистичко – нацистичком духу. НДХ је проглашена 10. априла 1941. године. Мада се формално није није називао ни фашистичким ни нацистичким, овај покрет се у потпуности уклапао у нови европски поредак, који су прокламовале силе осовине. У својој основи, тај покрет се базирао на расизму и антисемитизму. У односу на Краљевину Југославију био је негаторски и сепаратистички. Према Србима је испољавао зверску мржњу и нетолеранцију.
Проглашење НДХ
Стварање Независне државе Хрватске код Срба је изазивало велики страх и забринутост за властиту судбину. Тај страх је произлазио из сећања на Први светски рат када су Срби у Хрватској били изложени прогањању, шиканирању и затварању од стране органа Аустро-Угарске власти и хрватских националиста.
Пошто је извршено територијално устројство система власти, усташке вође су приступиле изради конкретног плана за ликвидацију становника српске националности. Наредбом Великог жупана Лике и Гацке за Вребац је одређена посада јачине око 30 усташа на челу са ројником Звонком Пезељом. Усташе су у Вребац дошли 6. маја где су остали до 31. јула 1941. године. За седиште су изабрали Културно–просветни дом, највећу и за њихове потребе најпогоднију зграду у селу. Ту су становали, хранили се, саслушавали, тукли и убијали људе. На Дому је истакнут натпис УСТАШКИ СТАН ВРЕБАЦ. Поред Врепца, Завођа и Опавловца усташе су покривале и половину Могорића.
Усташка репресија
Најпре је уз помоћ сеоских старешина извршен попис свих становника по селима. Затим је издата наредба о предаји свих врста наоружања. Следећа мера била је успостављање затвора у селу. Ради држања на окупу што већег броја мештана, Усташки стан у Врепцу издао је Наредбу о обавезмнмом изласку људи на опревку сеоских путева.
По наредби Великог жупана Лике и Гацке у првој половини маја је извршена регрутација свих младића старих 15-20 година, а смртна казна је предвиђена за оне који се не одазову позиву. Одређеног дана пред вребачком школом окупио се велик број младића. Сама регрутација је обављена у дворишту културног дома „Краља Петра“ и кина у Госпићу. По завршеној регрутацији свим позваним је саопштено да могу ићи кућама, али кад добију позив за војску одмах се морају јавити надлежноиј војној команди. Тек кад су се вратили у село наши омладинци су схватили у каквој су се животној опасности налазили.
Посебан вид над нашим људима представљале су усташке патроле и заседе. Пред сваки одлазак на терен вође патрола су добијале конкретне задатке од Звонка Пезеља и Јурака кога треба ухапсити и чију кућу претрести.
Одмах после усвајања законске одредбе о покрштавању Срба у НДХ у госпићком котару проведена је кампања у том погледу. Међутим највећи број мештана није ни помишљаиоио да се покрштава. Ипак, вероватно у страху за властите животе неколико породица из Врепца, Завођа и Павловца било је спремно да се покрсти.
Посебан облик терора било је узнемиравање људи за цвреме обављања пољопривредних послова. Усташке патроле су често одлазиле и поље да хватају људе.
Ни културно историјски споменици нису били поштеђени од усташког трерора и насиља. Одмах по доласку у Вребац, усташе су оскрнавили сеоску цркву. Порушили су иконостас, уништили фреске, литије, црквене књиге, свећнике и сав други црквени инвентар. Са Дома су срушили мермерну плочу на којој је била исписана пригодна посвета Иси Богдановићу за заслуге које је имао за изградњу истог. Опљачкали су задружну продавницу и читаоницу које су се налазиле у Културно-просветном дому. Покупили су и однели све музичке инструменте сеоског тамбурашког оркестра. Уништили су књиге писане ћирилицом, као и све натписе на школи, продавницама и надгробним споменицима.
Прва страдања
Крајем маја 1941. године ухапшени су из Врепца Владо Наранчић трговац, Јово Сунајко бивши начелник медачке општине и Раде Наранчић учитељ у пензији. После зверског мучења у госпићком затвору сва тројица су одведени и бачени у неку од бројних јама у Велебиту. Њих тројица су уједно и прве жртве усташког терора.
У намјери са се спасе, Милош Мишо Јанков Драгосавац и Лука Мишчевић кренули су возом у Београд. У Новој Градишки их препозна један железничар из Госпића и врате их у Госпић, где су били пуштени на слободу. Али убрзо су наишли на усташку патролу која их је пресрела на улици и поновно их ухапсила. Не зна се тачно где су отерани и убијени. Највероватније су завршили у злогласном логору Јадовно.
Медачка плантажа
У првој половини јуна 1941. године, усташе су почеле масовнија хапшења. За само неколико дана затворен је 21 мештанин Врепца, Завођа и Павловца. Сви ухапшени су били затворени у коноби Саве Драгосавца која је била сувише мала за толики број затвореника. Али усташе се због тога нису ни најмање узбуђивале. Ухапшени су унапред осуђени на смрт.
Ова група затвореника ликвидирана је 17. јуна 1941. године у Медачкој Плантажи. Тог дана око 22,00 часа из Госпића је дошао камион са мањом групом усташа у Вребац и зауставио се пред кућом Саве Драгосавца. У тишини, без икакве буке и галаме, усташе су жицом двојицу по двојицу повезали затворенике, а потом их укрцали у камион. Око 23,00 часа у пратњи усташких џелата ови несрећни мештани Врепца, Завођа и Павловца кренули су на своје последње путовање. Да би заварали куда одводе затворенике, камион се кретао правцем: Барлете, Билај, Рибник, Медак и Медачка плантажа. Поред раније ископане јаме камион се зауставио. Још у току вожње усташе су на најзверскији начин тукли повезане и немоћне људе. Уз пут су се зауставили у Билају и Рибнику где су их такође масакрирале усташе из ових места. Над јамом је убијање настављено, уз примену најразличитијих предмета: ножева, кундака, ланаца, колаца и слично.
Те трагичне ноћи 17. јуна 1941. године у Медачкој плантажи убијени су из:
Врепца
Богдановић Боже Богдан; рођен 1904. радник. Богдановић Боже Дане; рођен 1906. радник. Драгосавац Илије Миле Ната; рођен 1903. радник. Грубић Петра Јово; рођен 1912. радник. Грубић Петра Марко; рођен 1910. радник. Милекић Исе Јоја; рођен 1908. земљорадник. Мандарић Раде Јанко; рођен 1905. радник. Мандарић Раде Стеван; рођен 1899. земљорадник. Мандић Петра Марко; рођен 1905. земљорадник. Наранчић Гене Ђуро, Ђукица; рођен 1892. земљорадник. Наранчић Гене Стево; рођен 1912. земљорадник. Поповић Јове Петар, Пекан; рођен 1890. земљорадник. Узелац Николе Никола, Нина; рођен 1908. земљорадник и Рајшић Дмитар, Дмицо из Доњих Барлета.
Завођа
Ћурчић Ђуре Никола, Нино; рођен 1908. земљорадник. Граовац Николе Никола, Ликер; рођен 1901. земљорадник.
Павловца
Новаковић Ђукана Глишо; рођен 1901. радник. Новковић Марка Јово; рођен 1913. радник. Новковић Јоце Мане; рођен 1920. земљорадник. Новковић Ђуре Милан; рођен 1913. земљорадник и Томаш Миле Душан; рођен 1909. земљорадник.
Јадовно
Крајем јуна између осталих ухапшени су и затворени из Врепца Цетина Николе Бранко и из Павловца Зороја Ђуре Сава, који су се бекством из логора Јадовно спасили сигурне смрти. Као ретки логораши који су успели да побегну из канџи усташких џелата, њих двојица су људима говорили о страхотама усташких злочина и начину ликвидације људи у једном од „најпродуктивнијих“ логора у Независној држави Хрватској.
Устанак
Током јула 1941. године усташки терор је нарочито ескалирао. Како је у Вребачкој стази у то време било доста шумских колиба-станова они су били погодна места где су људи најчешће склањали и састајали. Поједине групе би организовале стражу, како би се избегла опасност од евентуалног доласка усташа, мада се они никад нису усуђивали да крену у планину у потрагфу за људима.
Налазећи се у стању опште неорганизованости, људима није преостајало ништа друго него да се самоиницијативно по групама договарају како да се супроставе све агресивнијим насртајима усташа на мештане наших села. Нешто ангажованија на овом плану је била група Завођана, Павловчана и Врепчана која се састајала у мањем или већем броју у шуми изнад Завођа. Да би са овим и другим питањима био упознат што већи број мештана Врепца, Завођа и Павловца, одлучено је да се са њима о свему разговара. У том циљу је 17. јула одржан састанак који су припремили Јоцо Његомир, Милорад Мишчевић, Милан Његомир, Лука Мишчевић и Лука Његомир. Састанку је присуствовао већи број људи из ова три села који су упознати са иницијативом о покретању оружаног устанка против усташа. Група за организацију састанка преименована је у Одбор за припрему устанка.
На једном од састанака Одбора је одлучено да устанак отпочне 28. јула нападом на усташки стан у Врепцу. Управо у току ових договора између 20. и 25. јула у шуми изнад Завођа дошао је Миле Почуча, члан Окружног комитета КПХ за Лику. Он је донео Проглас ЦК КПЈ о дизању свенародног устанка у Југославији и сугерисао да устанак у нашем крају не почне 28. јула како је планирано, већ да се сачека одлука Окружног комитета о његовом истовременом отпочињању и у осталим српским селима на подручју Лике. На тај начин се одустало од ранијег плана о дизању устанка у Врепцу, Завођу и Павловцу.
Међутим усташе су у току ноћи 31. јула и 1. аугуста напустиле Вребац и побегле у суседне Барлете и Билај. Чим се дознало о бекству усташа, одмах је издато наређење окупљеним људима да по борбеним групама крену у Вребац.
После напуштања Врепца, усташе су 1. аугуста у зору отпочели масован покољ српског живља у Барлетама и Острвици. Но, захваљујући будности становника ових села, као и брзоплетости и несналажљивости самих усташа, они нису постигли жељени циљ. Пошло им је за руком да побију известан број старијих људи, жена и деце, док је већина осталих побегла склањајући се у шуму или су потражили уточиште код рођака и пријатеља у Завођу, Павловцу и Могорићу.
Док је руководство разматрало новонасталу ситуацију и договарало се о томе што даље треба радити на организацији одбране села, остали устаници су се налазили на Градини и око Дома.
Прва победа
Око 9 часова из Метка су дошли двојица усташа. Један од њих био је лично Звонко Пезељ, старешина усташког стана у Врепцу. Видевши да се у Врепцу нешто необично догађа оставили су кола и коње и почели да беже према школи и мосту Поповића. Кад су приметили да усташе беже и да се приближавају школи Милан Кокот је на њих испалио два метка. Међутим нити један усташа није погођен. Хици Милана Кокота су први испаљени меци на усташе у госпићком котару.
У поподневним часовима 1. аугуста 1941. године примећена је колона наоружаних цивила у јачини једне сатније. Кретали су се од Рибника према Сунајковом гају правцем који излази на Влашко брдо и положај левокрилне групе. Кад су усташе дошле на одстојање мање од 200 метара, устаници на Влашком брду су отворили ватру.
На правцу од Барлета и деснокрилна група је спремно очекивала напад непријатеља. Запажемно је да усташе на овом правцу нису очекивали озбиљнији отпор. То се видело из слободног кретања њихове трочлане патроле. Како је већ рамније договорено непријатеља је требало пустити што ближе. Први се огласио Миле Мандарић Пекар, испаливши метак из само неколико часова раније преотете пушке. Овај храбри борац је првим метком погодио усташу цивила. Другим метком је оборио осталу двојицу.
Приближавао се крај првог аугуста кад је извојевана прва победа над усташама.
(Припремио и прилагодио: Жељко Наранчић)